Архитектура цркве

  • Д уховним и симболичким значајем и положајем у манастирском насељу црква посвећена Св. Тројици његов је средишњи објекат. По просторном распореду, општем архитектонском склопу и многим појединостима она припада групи моравских споменика развијеног типа.

    Непосредни узор за примењено решење и општу концепцију фасaда био је маузолеј деспотовог оца кнеза Лазара. Тако је у Ресави усвојен план развијеног уписаног крста комбинованог са триконхосом, претходно већ остварен у Раваници и Љубостињи. Петокуполно решење, прислоњене колонете и вертикално рашчлањавање фасада такође су преузети из Раванице. Насупрот томе, избором материјала, дискретном применом каменог украса и пропорцијским односима у Ресави је остварено архитектонско дело које је знатно одступило од до тада већ уобичајених решења. Карактеристични и препознатљиви елементи спољашње обраде споменика моравског периода били су полихромија фасада, остварена било смењивањем и варирањем градива – опеке и камена, или сликањем, подеони венци којима је још више наглашавана хоризонталност

  • и плиткорељефна скулпторална декорација који прекрива архиволте и лунете. На ресавској цркви свега тога нема. На мирним каменим површинама наглашена је само вертикалност, нарочито истакнута издуженим пропорцијама купола. Упадљиво је уздржано коришћење скулпторалног украса, сведено, практично, само на прозоре. На до сада познатим фрагментима каменог украса, пре свега капителима, преовлађују биљни и геометријски мотиви уобичајени за моравски период. Бројни су и они који су ближи романичким традицијама радионица приморских градова. Најзад, примена низа слепих аркада и конзоле и венци романичких профила у време градње Ресаве били су потпуни анахронизам. Разнородни елементи и градитељска искуства, пре свега деспотовог времена али и немањићких задужбина ослоњених на романичке традиције, на изузетан начин спојени су у цркви Св. Тројице у складну и кохерентну целину. Тако је манастирска црква одредила нови правац српске средњовековне монументалне архитектуре, чије трагове можемо пратити на остацима цркава у Смедереву, али који због историјских околности, нажалост, није могао да досегне пуни процват.

Цркву чине два јасно одвојена дела – наос на истоку и припрата на западу.

Наос

  • Наос је правоугаоне основе. На источној страни завршен је троделним олтарским просторoм са изнутра полукружним апсидама. Споља, средишња апсида је петострана док су бочне – оне којима се завршавају простори проскомидије и ђаконикона, тростране. На средини северног и јужног зида наоса изграђене су певничке апсиде – конхе. Оне су, као и олтарска апсида, изнутра полукружне а споља петостране.

    naos

    Четири висока стуба са по четири полуколонете прислоњене на угловима стопа носе горњу, сводну конструкцију типа развијеног уписаног крста. Југозападни стуб -западна страна Подужни луци ослоњени на стубове и фасадни зид на западу, односно пиластре на истоку, благо су преломљени у темену, као што су и главни подужни и попречни свод које они носе. У средишту наоса, над пресеком подужног и попречног свода уздиже се купола на изнутра кружном, а споља дванаестостраном тамбуру. Над бочним просторима, између обимних зидова и подужних лукова, изведени су нижи полуобличасти сводови. У угловима ових простора, уз зидове наоса, налази се по једна купола на изнутра кружном, а споља осмостраном тамбуру. Певничке конхе и олтарска апсиде су пресведене благо преломљеним полукалотама.

    Видне површине лица зидова у унутрашњости наоса зидане су притесаним кречњаком, притесаним и тесаним пешчаром и местимично опеком. Споља, зидови су озидани само прецизно клесаним блоковима пешчара, чија дужина понекад прелази један метар, сложеним у правилне континуалне редове.

    Зидови наоса почивају на веома наглашеном соклу украшеном богатом профилацијом. Завршени су хоризонталним, снажним кровним венцем испод кога је изведен низ слепих аркада на конзолама. Хоризонтала кровног венца прекинута је само у средишњем делу западног зида великом полукружном архиволтом која наглашава подужни свод. На спојевима страна апсида изведене су витке прислоњене колонете. Ослоњене су на сокл, а завршавају се једноставним капителима под фризом слепих аркада.

    На северном и јужном зиду наоса, симетрично у односу на певничке апсиде, изведене су целом висином по две плитке нише благо преломљене у темену. На видљивом делу западног зида – изнад крова припрате, налазе се три полукружно завршене нише. Средња, која се налази у пољу архиволте је тростепена, а бочне су двостепене.

  • Као и колонете на апсидама, нише оживљавају мирне зидне површине, наглашавајући вертикалност. Оне нису само украсни мотив независан од остатка грађевине, него су пре свега слика унутрашње конструкције и поделе простора пренесена на фасаду.

    Изнад кровног венца, степенасто повучена од равни обимних зидова, развија се сводна конструкција уписаног крста. Чела главних сводова, сем западног, повучена су од равни зидова и наглашена полукружним архиволтама са венцима. На пресеку ових сводова формирано је коцкасто постоље завршено венцем на коме почива дванаестострани тамбур главне куполе. На угловима наоса, прислоњена уз подужни свод, изведена су коцкаста постоља бочних купола. Њихове видне стране украшене су архиволтама са венцима. На спојевима страна тамбура купола налазе се прилоњене колонете са једноставним капителима који носе таласасти венац. На странама главне куполе изведене су двоструке плитке полукружно завршене нише у којима се налазе узани прозори, док су на странама бочних купола нише једноструке.

    Наос манастирске цркве има четворо врата. Двоја се налазе у западном зиду и по једна у певничким апсидама. Иако различита по велични, врата у западном зиду су истоветне конструкције и обраде. Чине их једноставан архитравно завршени камени оквир над којим се налази лунета са плитком нишом. Једини украс је ваљкасти профил – бастонат дуж ивице довратника и надвратника. Од врата на северној певници сачувани су само праг и лунета са бастонатом. Врата на јужној певници потпуно су прерађена у некој од обнова током прве половине XIX века.

    Прозори наоса постављени су у две зоне, осим на западном зиду, и само су делимично сачувани. На апсидама проскомидије и ђаконикона прозори се налазе само у доњој зони. Изведени су као једноструки, мали и веома узани отвори завршени наглашено преломљеним луцима, сасвим једноставних камених оквира.

    Остали прозори били су изведени као двоструки – бифоре, чији су отвори такође завршени преломљеним луцима. У доњој зони северног зида сачуване су једноставно обрађене лунете бифоре певнице и западног травеја. Иако веома оштећен, прозор у западном зиду има највише сачуваних првобитних елемената. На његовим допрозорницима се још увек јасно разазнаје типичан моравски геометријски преплет двочлане траке. Сличан мотив се препознаје и дуж ивице његове готово уништене лунете. Међу фрагментима камене пластике пронађеним током досадашњих сондажних испитивања налазе се и делови капитела, стопа и стубића који су припадали прозорима, на основу чега су они делимично обновљени.

Припрата

  • Припрата манастирске цркве обухвата простор западно од наоса, од кога је одвојена зидом. Квадратне је основе, чија ширина одговара ширини наоса. Горња сводна конструкција изведена је, као и у наосу, у облику развијеног уписаног крста. Главне благо елиптичне сводове носе, такође благо елиптични, луци који су ослоњени на четири осмострана ступца и, преко профилисаних конзола, на обимне зидове.

    Над пресеком сводова – кракова крста уздиже се купола на десетостраном тамбуру. Простори између главних сводова и обимних зидова пресведени су неправилним кугластим сводовима.

    Припрата је покривена високим двосливним кровом, који у потпуности сакрива подужни крак крста. Бочни зидови припрате завршавају се хоризонтално, а западни троугаоним калканом. Због овако обликованог крова, крстообразно решење је споља готово неуочљиво.

    Северна фасада припрате, врло добро очувана, изграђена је од квадера пешчара у правилним редовима, који се надовезују на слог северног зида наоса. Као и на наосу, зид је завршен кровним венцем под којим се налази низ слепих аркада на конзолама, истих профила, али нешто мање величине.

    Исто је и рашчлањавање зидне површине: чине га три плитке нише – бочне мање и полукружно завршене, док је средња сада пресечена кровним венцем. Лице јужног зида било је у таквој мери оштећено да се на њему више нису препознавали никакви трагови површинске обраде. Западни зид припрате, до висине венца, изведен је од врло оштећених, секундарно употребљених блокова пешчара. Његов калкан зидан је опеком. Зидови припрате почивају на соклу, који се без икакве видљиве спојнице или промене профилације, надовезује на сокл наоса. У горњој зони северни и јужни зид су завршени хоризонталним венцем, док на западном венац прати косине калкана.

    Од троја врата у зидовима припрате делимично су сачувана само она у северном зиду. На њима се може видети да су била израђена и сасвим једноставно обрађена као и врата наоса.

  • Северни и јужни прозор смештени су непосредно изнад врата. Западни прозор се, међутим, налази при врху зида, готово уз само теме свода.

    У унутрашњости припрате делимично је сачуван камени под израђен од белог мермера, зелене серпентинске брече и црвеног кречњака. Испод куполе изведена је осмострана розета са веома стилизованим биљним, готово геометријским мотивима, оивичена кружним и назупчаним тракама. Од розете ка вратима образоване су четири широке траке са различитим, сложеним геометријским мотивима, док су поља између трака и око стубова изведена једноставно. Под припрате је јединствено остварење које по полихромним ефектима, избору мотива и техници нема одговарајућих паралела у средњовековној уметности Србије.

    Данашње облике припрата је добила током обнова у XVIII и XIX веку. У експлозији барута почетком XVIII века урушила се цела сводна конструкција и велики део западног зида. Током обнове завршене 1735. године изведени су нови стубови, луци и сводови, израђена је купола и делимично президан западни зид. Припрата је покривена ћерамидом преко испуне над сводовима. Због лошег стања у коме се црква налазила, 1844/45. године изведена је обимнија обнова. Тада је уклоњена ћерамида, делимично су президани западни сводови, израђени су нови калкан и његов венац, израђена је дрвена двоводна кровна конструкција и припрата покривена лимом.

    На основу садашњих облика припрате и измена које је претрпела током претходних обнова, може се, релативно тачно, претпоставити какви су били њени изворни облици.

    Припрата је имала решење развијеног уписаног крста. На такав облик упућују очуване појединости на северној фасади и у унутрашњости припрате, фрагменти пронађени током сондажних истраживања, а свакако и садашња горња конструкција подигнута у XVIII веку по узору на старије облике. Првобитну сводну конструкцију припрате носила су четири стуба. Током ископавања пронађени су доста оштећен део стопе и неколико делова стуба, који су чинили стабло. Стопа је имала профил торуса на квадратној плинти и носила је стуб кружног пресека. Сводна конструкција је, свакако, била истоветна садашњој. Представљала је уобичајено решење, које произлази из усвојене диспозиције основе. Над средишњим пољем највероватније се налазила слепа калота. Такво решење имала је, према ктиторском моделу, и припрата у Раваници. Не би требало сасвим одбацити ни друге могућности. Садашња купола са тамбуром могла је бити изведена по угледу на првобитну. На нешто друкчије могуће решење указују подаци егзарха Максима Ратковића. У његовом извештају се за припрату каже да је „сврху била мунара турска“. На основу овог података могло би се претпоставити да је на припрати постојала нека конструкција која је била претворена у минаре. У том случају, могло се радити о звонику. Спрат са звоником има припрата Лазарице, а слично решење су вероватно имале и цркве у Наупари и Велућу. На могућност постојања спратног решења и на припратама цркава развијеног типа указује делимично очувано степениште у Љубостињи.

    О некадашњем изгледу припрате највише говори северна фасада, на којој су очувани готово сви елементи који су је некада чинили. Средишња ниша, сада пресечена новијим венцем, продужавала се на архиволту попречног свода. Њен завршетак је, највероватније, као и архиволта био полукружан. На такав начин је решен и западни зид наоса. Над бочним, нижим, нишама су се, као и сада, налазили низови слепих аркада на конзолама. Овако решеним фасадама, крстообразно решење било је у потпуности изражено.

    Узор за припрату у Ресави била је основна просторна концепција раваничке припрате, међутим, међу њима има и значајних разлика. Припрата у Раваници припада типу отворених егзонартекса XIV века, док је на ресавској припрати доминантна пуна зидна маса. Велике, лаке отворе раваничке припрате овде су замениле плитке нише, као што је претходно остварено на припрати у Љубостињи. Скромна спољашња декорација сведена је на аркадни низ под завршним венцем и, вероватно, на скулпторално обрађене прозоре, као што је изведено и на наосу.

    Датовање припрате цркве манастира Ресаве представља сложенији проблем од питања њеног првобитног изгледа, будући да за сада расположиви подаци упућују на опречне закључке. Према Константину Филозофу, грађење Ресаве започето је 1406/1407. године. Радови су, сазнаје се из летописа, завршени 1418. године.

Веза припрате и наоса

  • Испитивањем темеља наоса и припрате утврђено је да међу њима постоји јасна спојница. Правилна грађевинска веза на фасадама наоса и припрате, међутим, говори да су оба дела цркве изграђена истовремено. На ктиторском моделу, иначе изузетно верном, припрата није приказана, па је превладало мишљење да је она дозидана уз наос. Имајући у виду просторни концепт наоса и припрате, као и неке њихове детаље, најразложније је претпоставити да је деспот Стефан уз своју задужбину, нешто доцније, дозидао припрату.

  • Оваквог мишљења је и већина савремених истраживача. Припрата је, највероватније, била изгрђена између 1418. године, када су били завршени радови на наосу и 1427. када је деспот Стефан умро. У њеној изградњи могла је да учествује иста група градитеља која је радила и на наосу, чиме би се могла објаснити усклађеност концепције и детаља два одвојена дела цркве.